Sekundarno progresivna multipla skleroza (SPMS): šta je, kako se prepoznaje i šta se danas može uraditi

5. septembar 2026.

SPMS nije nova bolest — to je faza u kojoj oštećenje napreduje i bez relapsa. Objašnjavam kako izgleda prelaz iz relapsno-remitentnog oblika, zašto se dijagnoza uvek postavlja unazad, šta je PIRA i „tinjajuća" MS, i koji lekovi danas zaista usporavaju progresiju.

Jedan čovek iz naše grupe je dve godine ponavljao istu rečenicu: „Nemam relapse, sve je u redu." A onda je počeo da nosi štap. Ne posle napada, nego prosto — noga je svakog meseca bila malo lošija nego prethodnog. Kada je konačno pitao neurologa šta se dešava, dobio je odgovor koji ga je zatekao: „Vi ste verovatno već par godina u sekundarno progresivnoj fazi."

To je najteži deo priče o SPMS-u. Prelaz nema datum, nema nalaz koji ga potvrdi i nema simptom koji ga najavljuje. Vidi se tek kada pogledate unazad.

Šta je sekundarno progresivna MS

Sekundarno progresivna multipla skleroza (SPMS) je faza bolesti koja dolazi posle relapsno-remitentnog oblika (RRMS). „Sekundarno" znači upravo to — niko ne dobija SPMS kao prvu dijagnozu; ona uvek sledi iz RRMS-a. Umesto obrasca „napad pa oporavak", invaliditet počinje polako i postojano da se nakuplja, sa relapsima ili bez njih.

Klasifikacija koja se danas koristi opisuje SPMS kroz dve osobine nezavisno: da li je bolest aktivna (ima relapsa ili novih lezija na MR-u) i da li ima progresije (merljivo pogoršanje u poslednjih godinu dana). Otuda i izrazi „aktivni SPMS" i „neaktivni SPMS" koje ćete čuti kod neurologa — i koji direktno odlučuju koji lek dolazi u obzir.

Koliko ljudi pređe u SPMS i kada

Stare studije, iz vremena pre modernih lekova, govorile su da oko polovine ljudi sa RRMS-om pređe u sekundarno progresivnu fazu za desetak godina, a oko 90 odsto za dvadeset pet. Prosečna starost pri prelazu bila je oko četrdesete.

Te brojke se i dalje citiraju svuda, ali ih treba čitati sa velikim oprezom. Odnose se na generacije pacijenata koje uopšte nisu imale terapiju, ili su imale samo interferone. Novije kohorte, sa ranim uvođenjem efikasnih lekova, pokazuju osetno niže i sporije stope prelaza. Ja ne verujem nikome ko vam tvrdi da tačno zna koliko ljudi danas prelazi u SPMS — jedini pošten odgovor je „manje i kasnije nego pre dvadeset godina".

Zašto dijagnoza uvek kasni

Ne postoji analiza krvi, MR nalaz ili skener koji kaže: od danas ste SPMS. Dijagnoza se postavlja retrospektivno — neurolog gleda vaše EDSS skorove kroz vreme i traži pogoršanje koje je trajalo najmanje šest do dvanaest meseci, a nije se dogodilo posle relapsa.

Zbog toga se u praksi dijagnoza često potvrdi tri godine posle stvarnog početka progresije. Te tri godine nisu bezopasne, jer su to godine u kojima se odluke o terapiji donose na osnovu pogrešne slike bolesti.

Praktična posledica: vaš sopstveni zapis vredi više nego što mislite. Ako jednom u tri meseca zapišete koliko metara pređete bez odmora, koliko dugo stojite u kuhinji, da li štap sada koristite u situacijama u kojima pre niste — dali ste neurologu podatke koje on inače nema. O tome kako izgledaju rani znaci napredovanja pisao sam detaljnije ovde: [znaci da MS napreduje](/blog/znaci-napredovanje-ms-progression).

> Ako u poslednje dve godine nemate relapse, a hodanje, ravnoteža ili kognicija su vam jasno lošiji nego pre — to je razgovor koji treba otvoriti sa neurologom sami, ne čekati da ga on otvori.

PIRA i „tinjajuća" MS — ono što se promenilo u razumevanju bolesti

Godinama se mislilo da invaliditet kod MS-a nastaje isključivo od relapsa koji se nisu potpuno oporavili. Poslednjih desetak godina se pokazalo da to nije tačno. Veliki deo pogoršanja nastaje nezavisno od relapsa — u literaturi se to zove PIRA (progression independent of relapse activity), a kolokvijalno „tinjajuća" ili „smoldering" MS.

Mehanizam je drugačiji od klasičnog relapsa. Kod relapsa imunske ćelije provaljuju kroz krvno-moždanu barijeru i prave novu, aktivnu leziju. Kod PIRA-e se upala odvija zatvorena unutar centralnog nervnog sistema: hronično aktivne lezije koje polako rastu po ivici, aktivirana mikroglija, i B-limfociti nagomilani u moždanicama. Na MR-u se te lezije prepoznaju kao „paramagnetni prstenovi" (paramagnetic rim lesions) i ljudi koji ih imaju više napreduju brže.

Ovo objašnjava i frustraciju koju čujem stalno: „Uzimam lek, MR je stabilan, a ja sam sve lošiji." Klasični DMT lekovi rade sjajno na periferni imunitet i na relapse, a slabo dopiru do upale koja je već zatvorena iza barijere. Ako želite da razumete šta se na snimcima zapravo vidi: [šta lekari gledaju na MR-u](/blog/mri-multipla-skleroza-sta-lekari-vide).

Kako izgleda svakodnevica u SPMS-u

Relapsa je manje, ponekad ih nema godinama. Ali ono što ostaje polako se pojačava: otežano hodanje i ravnoteža, spasticitet i grčevi, umor koji nema veze sa naspavanošću, problemi sa bešikom i crevima, kognitivna sporost, bol i utrnulost.

Ako se oporavak posle napada nekad vraćao na devedeset odsto, sada se vrati na sedamdeset — i tu ostane. To je i psihološki najteži deo, jer nema jasnog neprijatelja protiv koga se borite. Nema napada, nema hospitalizacije, nema priče. Ima samo tiho klizanje.

Zato u ovoj fazi simptomatska terapija i rehabilitacija prestaju da budu „dodatak" i postaju glavni posao: [spasticitet](/blog/spasticitet-grcevi-multipla-skleroza-lecenje-vezbe-lekovi), [umor](/blog/ms-umor-koji-zdravi-ne-razumeju-fatigue) i [kognitivna magla](/blog/kognitivni-poremecaji-ms-magla) imaju konkretna rešenja koja vredi iscrpsti.

Lekovi: šta je odobreno i šta stvarno radi

Siponimod (Mayzent) je prvi lek registrovan specifično za sekundarno progresivnu MS. U studiji EXPAND smanjio je rizik od potvrđene progresije invaliditeta za oko 21 odsto u odnosu na placebo. Korist je bila najizraženija kod ljudi sa aktivnim SPMS-om — onih koji još imaju relapse ili nove lezije. Kod potpuno neaktivne bolesti efekat je bio slabiji. Iskustva pacijenata sam sakupio ovde: [siponimod u praksi](/blog/siponimod-mayzent-iskustva-pacijenata-multipla-skleroza).

Tolebrutinib (Cenrifki) je najveća promena u ovoj oblasti u poslednjih deset godina. Evropska komisija ga je 23. juna 2026. odobrila za SPMS bez relapsa u poslednje dve godine — dakle upravo za onu grupu koja do sada nije imala nijednu opciju. To je BTK inhibitor koji prolazi u centralni nervni sistem i deluje na mikrogliju, znači na onu upalu iza barijere o kojoj sam gore pisao.

Podaci dolaze iz studije HERCULES: 1.131 osoba sa neaktivnim SPMS-om, EDSS između 3,0 i 6,5, bez relapsa dve godine, sa dokumentovanim pogoršanjem u prethodnih dvanaest meseci. Rizik od potvrđene progresije invaliditeta na šest meseci smanjen je za oko 31 odsto (odnos rizika 0,69), a udeo ljudi kod kojih se invaliditet potvrđeno popravio bio je dvostruko veći nego na placebu (oko 10 prema 5 odsto). Cena toga je jetra: značajno povišenje enzima javilo se kod oko 4 odsto ljudi, pa je redovna kontrola jetre obavezna, posebno prvih meseci. U SAD lek još nije odobren za ovu indikaciju. Šire o novim odobrenjima: [najnoviji lekovi za MS](/blog/najnoviji-odobreni-lekovi-multipla-skleroza-2026-tolebrutinib-cenrifki).

Ostatak liste je stariji i uži: interferoni beta i glatiramer acetat imaju indikaciju za aktivni SPMS i imaju smisla samo dok ima relapsa; kladribin i ozanimod se koriste kod aktivne bolesti; mitoksantron je danas gotovo napušten zbog kardiotoksičnosti i rizika od leukemije i zadržava se za izuzetne slučajeve. Pregled svih DMT lekova sa doziranjem i rizicima je ovde: [DMT lekovi 2026](/blog/dmt-lekovi-multipla-skleroza-2026).

Jedno pravilo vredi zapamtiti pre nego što uđete u ordinaciju: sve što je danas odobreno usporava progresiju. Nijedan lek je ne zaustavlja i nijedan ne vraća izgubljeno. Očekivanja podešena na to su manje bolna od očekivanja podešenih na reklamu.

Ono što nije lek, a možda vredi jednako

U progresivnoj fazi vežbanje prestaje da bude preporuka za dobru formu i postaje terapija. Trening snage kod progresivnog MS-a pokazao je usporavanje atrofije mozga u kontrolisanim studijama — o tome detaljno: [trening snage i atrofija mozga](/blog/trening-snage-atrofija-mozga-progresivni-ms). Uz to idu redovna fizikalna terapija umesto povremenih ciklusa, kontrola krvnog pritiska, holesterola i šećera, prestanak pušenja (pušenje ubrzava progresiju najjače od svih faktora koje sami kontrolišete), i lečenje depresije koja je ovde skoro pravilo, a ne izuzetak.

Šta pitati neurologa

- Da li sam po vašoj proceni u sekundarno progresivnoj fazi i od kada? - Da li je moja bolest trenutno aktivna (relapsi, nove ili gadolinijum-pojačavajuće lezije)? - Da li moj sadašnji lek još ima smisla ili ga treba zameniti? - Da li sam kandidat za siponimod ili tolebrutinib i kako se to nabavlja kod nas? - Koliko često ćemo meriti EDSS i hodanje da bismo videli da li nešto radi?

Dijagnoza SPMS-a nije presuda i nije prekidač koji se jednog jutra prebaci. To je ime za nešto što se već dešava, i jedina stvarna razlika koju to ime pravi jeste da menja plan lečenja. Meni je trebalo dosta vremena da prihvatim da posao više nije „sprečiti sledeći napad", nego „sačuvati ono što danas mogu". Zvuči skromnije. Nije.

Ovaj tekst je edukativnog karaktera i ne zamenjuje pregled i savet lekara.