Genetika multiple skleroze: HLA-DRB1 i drugi geni rizika

Koji geni povećavaju rizik za MS, šta je HLA-DRB1*15:01, prvi gen za težinu bolesti i koliki je stvarni rizik za decu i braću. Sve što nauka danas zna, jasno objašnjeno.

Jedno od pitanja koje mi čitaoci najčešće postavljaju glasi: „Da li će moje dete dobiti MS zbog mene?“ Odgovor je kratak — verovatno ne — ali iza njega stoji jedna od najzanimljivijih priča savremene neurologije: priča o genima. U ovom tekstu sam skupio šta nauka danas zaista zna o genetskim faktorima multiple skleroze, od gena HLA-DRB1 do najnovijih otkrića o genima koji utiču na to koliko brzo bolest napreduje.

Geni objašnjavaju samo deo priče

Naučnici procenjuju da genetika čini otprilike polovinu ukupnog rizika za MS — MS Trust navodi oko 54% [2](#ref-2). Ostatak dolazi iz okoline i načina života: infekcija Epštajn-Barovim virusom, nedostatak vitamina D i sunca, pušenje i gojaznost u adolescenciji [7](#ref-7). Drugim rečima, geni „pune pušku“, a okolina često „povlači okidač“.

MS nije nasledna bolest u klasičnom smislu, kao hemofilija ili cistična fibroza. Ne postoji jedan „gen za MS“ koji se prenosi sa roditelja na dete. Umesto toga, postoje stotine malih genetskih varijacija, od kojih svaka pomalo podiže ili spušta rizik.

HLA-DRB1*15:01 — najjači poznati genetski faktor

Najvažniji pojedinačni genetski faktor nalazi se u grupi gena HLA (humani leukocitni antigeni) na hromozomu 6. Ovi geni pomažu imunskom sistemu da razlikuje „svoje“ od „tuđeg“ — oni pokazuju T ćelijama delove proteina koje treba napasti.

Varijanta HLA-DRB1*15:01 otprilike utrostručuje rizik za MS kod osoba koje je nose [1](#ref-1)[3](#ref-3). Ako nekome nasledi dve kopije (od oba roditelja), rizik je još veći. Ipak, ovu varijantu nosi veliki deo zdrave populacije Evrope — većina nosilaca nikada ne dobije MS.

Zanimljivo je da postoje i zaštitne varijante. Na primer, HLA-A*02 je povezan sa nešto manjim rizikom [3](#ref-3). To pokazuje da genetski „profil“ nije samo zbir loših gena, nego ravnoteža između faktora koji povećavaju i onih koji smanjuju rizik.

233 genetske varijante i imunski sistem

Najveća genetska studija do sada, koju je 2019. u časopisu *Science* objavio Međunarodni konzorcijum za genetiku MS-a (IMSGC), analizirala je DNK više od 47.000 osoba sa MS-om i 68.000 zdravih ljudi. Pronađene su 233 varijante povezane sa rizikom: 32 u HLA regionu, 200 na ostalim hromozomima i jedna na X hromozomu [3](#ref-3).

Gotovo sve te varijante deluju na imunske ćelije — T ćelije, B ćelije, mikrogliju — a ne na same nervne ćelije. To je snažan dokaz da MS počinje kao poremećaj imunskog sistema. Među poznatijim genima su IL7R i IL2RA, koji grade receptore za signalne molekule interleukine; njihove varijacije povećavaju rizik za oko 1,5 puta [4](#ref-4). Upravo je istraživanje IL2RA kasnije pomoglo da se razume kako deluju neki imunomodulatorni lekovi.

Sve te varijante zajedno objašnjavaju tek oko polovine „nasledljivosti“ MS-a. Ostatak naučnici još traže.

Prvi gen koji utiče na težinu bolesti

Do 2023. godine svi otkriveni geni govorili su samo o tome *ko* dobija MS, ne i *kako* će bolest teći. Te godine je IMSGC u časopisu *Nature* objavio otkriće varijante rs10191329 u blizini gena DYSF i ZNF638 [5](#ref-5). Osobe koje nose dve kopije ove varijante u proseku su oko 3,7 godine ranije počele da koriste štap ili drugo pomagalo za hod.

Ovo je važno iz dva razloga. Prvo, gen deluje u mozgu, a ne u imunskom sistemu — što ukazuje da su za napredovanje bolesti zaduženi drugi mehanizmi nego za njen početak. Drugo, otvara put lekovima koji bi štitili nervno tkivo, a ne samo smirivali imunitet. Za sada se ova varijanta ne testira u praksi.

Neandertalci, stočari i istorija MS-a

Studija objavljena 2024. u časopisu *Nature* analizirala je drevnu DNK iz kostiju hiljada ljudi iz Evrope i Azije [6](#ref-6). Pokazalo se da su genetske varijante koje danas povećavaju rizik za MS stigle u severnu Evropu pre oko 5.000 godina sa stočarima iz stepa (narod Jamnaja).

Te varijante su im verovatno pomagale da se brane od infekcija koje su dobijali od stoke. Danas, u svetu sa manje infekcija i drugačijim načinom života, isti „jaki“ imunski geni mogu da okrenu imunitet protiv sopstvenog tela. To delimično objašnjava zašto je MS najčešći u severnoj Evropi.

Gen i okolina: najopasnija kombinacija

Geni retko deluju sami. Istraživanja švedske grupe pokazala su da osobe koje nose HLA-DRB1*15:01, nemaju zaštitni HLA-A*02 i pri tom puše, imaju i do više puta veći rizik od onih bez ovih faktora [7](#ref-7). Slično važi za kombinaciju ovih gena sa gojaznošću u adolescenciji i ranijom infekcijom Epštajn-Barovim virusom.

Više o ulozi virusa pročitajte u tekstu [Epštajn-Bar virus i MS: novi dokazi](/blog/epstein-barr-virus-multiple-sclerosis-new-evidence-2026), a o vitaminu D u tekstu [Vitamin D i MS: šta kaže nauka](/blog/vitamin-d-ms-nauka). Dobra vest je da su pušenje, nivo vitamina D i telesna težina faktori na koje možemo da utičemo — čak i ako na gene ne možemo.

Koliki je rizik za članove porodice?

Ovo su okvirni brojevi iz velikih porodičnih studija [1](#ref-1)[2](#ref-2)[8](#ref-8):

- Opšta populacija u Evropi: oko 0,1–0,3%

- Dete osobe sa MS-om: oko 2–3%

- Brat ili sestra: oko 3–4%

- Dvojajčani blizanac: oko 5%

- Jednojajčani blizanac: oko 25–30%

Ako jednojajčani blizanac, koji ima potpuno iste gene, dobije MS samo u oko trećine slučajeva, to je najjasniji dokaz da geni nisu sudbina. Čak i dete osobe sa MS-om ima više od 97% šanse da nikada ne oboli. Detaljnije o porodičnom riziku pisao sam u tekstu [Da li se multipla skleroza nasleđuje?](/blog/da-li-se-multipla-skleroza-nasledjuje-genetika-rizik-porodica).

Da li treba da uradim genetski test?

Ne. Danas ne postoji genetski test koji može da predvidi da li će neko dobiti MS, niti se takav test preporučuje za dijagnozu [1](#ref-1)[8](#ref-8). Čak i kada neko nosi HLA-DRB1*15:01, verovatnoća da oboli i dalje je mala. Komercijalni testovi koji obećavaju „procenu rizika za MS“ ne daju informaciju na osnovu koje bi lekar nešto promenio.

Dijagnoza MS-a i dalje se postavlja na osnovu simptoma, MRI-ja i, po potrebi, analize likvora — prema McDonald kriterijumima. Ako vas brine rizik u porodici, razgovarajte sa neurologom.

Šta možete da uradite ako imate MS u porodici

- Ne pušite i podržite decu da nikada ne počnu.

- Proverite vitamin D i razgovarajte sa lekarom o suplementaciji ako je nizak.

- Brinite o telesnoj težini dece i tinejdžera — gojaznost u adolescenciji povećava rizik.

- Ne paničite zbog svakog simptoma, ali ako se pojavi zamućen vid, trnjenje koje traje danima ili problemi sa ravnotežom, javite se lekaru.

Zaključak

Genetika MS-a pokazuje nešto ohrabrujuće: bolest nije zapisana u našim genima kao presuda. Postoje stotine malih genetskih faktora, ali oni samo povećavaju sklonost. Okolina, virusi i način života imaju ogromnu ulogu — a neke od njih možemo da promenimo. Nova otkrića, poput gena za težinu bolesti, vode nas ka lekovima koji bi mogli da uspore napredovanje.

*Ovaj tekst nije zamena za savet lekara. O riziku u porodici i bilo kakvim testovima razgovarajte sa svojim neurologom.*